Slavica Obradović
Moji zdravstveni problemi su počeli sa 24 godine, kada je trebalo da donesem odluku da li ću upisati fakultet i šta ću da uradim sa svojim životom. Bilo je krajnje vreme da uzmem život u svoje ruke.

Nijednog trenutka nisam ni pomislila, ni u najgorem scenariju, da će mi se desiti to što mi se desilo. Počela sam loše da se osećam, da se zamaram, da spavam duže nego inače, postala sam letargična i jednostavno bez snage. Pritom sam imala neke tupe bolove u stomaku. Stoga sam otišla u Dom zdravlja da izvadim krv. Ispostavilo se da sam jako, jako malokrvna, pa su oni tome pripisali sve simptome koje sam imala.

Nakon mnogo analiza i još više pregleda, stigla sam i do ultrazvuka jetre, kada je ustanovljeno da mi je ceo stomak u veoma lošem stanju i da moram hitno u bolnicu. Sa svojih 24 godine sam bila najmlađi pacijent kod tadašnjeg profesora Milenića na Bežanijskoj kosi. Pre mene, najmlađi pacijent sa mojim simptomima imao je 60 i nešto godina.

Tokom moje prve noći provedene u bolnici, umrlo je troje ljudi na odeljenju, pa sam i ja mislila da su me doveli tu da umrem. Međutim, usledilo je dva meseca analiza. Tek desetak dana pred odlazak kući su otkrili šta mi je - odnosno da nemam cirozu jetre, već autoimuni tip 1, koji je bio veoma agresivan. Prognoza je bila da ću uskoro doći do ciroze, jer takva bolest nikad ne ide na bolje, nego samo na gore.

Sećam se da sam se jedno jutro nakon toga probudila sa užasnim osećajem praznine. Kao da mi je bio život jedna staklena čaša puna vode koju je neko ispustio na pločice i razbio je u paramparčad. Nisam znala šta će sutra biti, a sve što je juče bilo nikada neće više biti.

Najteže mi je bilo što se nisam ostvarila kao majka. Moj ceo život su bile bolnice i lekovi. Za 25. rođendan mi je torba bila puna lekova. Dok su druge devojke imale torbe pune šminke, ja nisam imala mesta ni za ruž.

Doktor mi je tada rekao nešto što me dosta osvestilo i pomoglo mi da izguram sve nevolje koje su me čekale. Rekao mi je da ću moći da rodim dete, što mi je ulilo snagu da verujem u izlečenje. Shvatila sam i da je mene moja bolest čekala i da bi se sigurno razbolela, samo je bilo pitanje kada. Tada sam shvatila da nema bežanja. Tu sam, gde sam i moram da se borim.

Postavila sam sebi cilj – da imam dete i da svoje dete stavim na rame. I tada sam počela da skupljam te deliće čaše i da ih lepim. Ali sam gledala da ih čvrsto zalepim, da ne može tako lako da se razbije ako ponovo padne. Prihvatila sam svoju bolest i napravila plan sa doktorom: vi brinete o meni unutra, ja brinem o sebi spolja.

Dve godine nakon toga mi je ustanovljena ciroza jetre. Sa 27 godina sam otišla na prvu tešku operaciju, premoštavanje svih krvnih sudova oko jetre i delimično otklanjanje slezine. Oporavak je bio jako težak, i trajao je oko šest meseci, jer sam imala veliki rez, preko celog stomaka.

Možda to zvuči smešno, ali kad sam sa doktorom razgovarala pred operaciju, pitala sam ga samo da li može da mi napravi neki lep ožiljak, jer sam htela da nosim dvodelni kupaći na plaži. Za devojku od 27 godina nije mala stvar ožiljak od 25 centimetara. Od fakulteta sam odustala, jer je moja bolest takva da nisam svaki dan iste snage, raspoloženja i volje. A život sam posvetila izlečenju.

Narednih nekoliko godina moj život je bio više nego dobar. U 31. godini sam se udala, a godinu dana kasnije i rodila Viktora. Ostvarila sam svoj cilj. Kad sam njega ugledala, skroz sam zaboravila na svoju bolest, jer sam se u potpunosti, kao i svaka majka, posvetila njemu.

Ubrzo sam shvatila da za mene to i nije dobro, jer da bih bila dobra majka, prvo moram da budem zdrava. Tako da sam, ipak, naš život malo prilagodila sebi. Malo me grize savest zbog toga što on nije imao detinjstvo kao i druga deca i što je dosta bio uskraćen za maminu pažnju. Ali on je sada veliki i moj je najveći oslonac. On je oduvek znao da mama ne može da ga nosi jer je boli stomak, i nikad mi to nije ni tražio. Sa četiri godine je saznao šta je to transplantacija i da mama čeka novi organ. Jako sam ponosna na svog sina. Danas kada mi je teško i kada osećam da ne mogu više, on je taj koji me ubedi da mogu.

Ali, ja sam već 20 godine bolesna, i ta bolest sve više uzima maha. Posle porođaja sam imala još jednu operaciju, kako bi mi produžili život. Ali od bolesne jetre su i drugi organi stradali, jer je bolest uznapredovala.

A kako bolest jača, tako se vaš život sužava. Ne možete da funkcionišete, a svesni ste da u svakom trenutku može da dođe do komplikacija od kojih možete da umrete. Zbog toga nisam htela da sedim skrštenih ruku i čekam svoju sudbinu. Čim sam dobila dijagnozu ciroze jetre, pitala sam doktora da li mogu da idem na transplantaciju jetre. Čovek se iznenadio, jer mi je priznao da dve nedelje nije znao kako da mi saopšti da mi je transplantacija jetre jedini lek. Ipak sam ja bila mlada, a i stariji od mene takvu vest teško podnose. Međutim, ja nisam bila tužna, jer sam shvatila da imam izbor. Lek postoji, a to je transplantacija. Ima ljudi koji nemaju nijednu opciju.

To je, nažalost, bilo još dve hiljade i neke godine, kada se u Srbiji o transplantaciji nije ni pričalo, a ni radilo. Bila sam prinuđena da idem u inostranstvo, ali samo u one države s kojima Srbija ima ugovor. Za mene je to bio grad Bergamo u Italiji, i preko RFZO sam pokušavala da predam papire kako bih otišla tamo, ali svaki put mi je falio jedan papir. I tako doguram do 2013. godine, kada mi je pozlilo te sam hitno smeštena u bolnicu. Izgubila sam potpuno svest.

Baš u to vreme kontaktirala me je jedna gospođa iz Fonda NJKV Katarine Karađorđević i dala mi novu nadu. Rekla mi je da imaju saradnju sa italijanskom klinikom Ismet na Siciliji, i da mogu da mi ugovore pregled, koji košta 15.000 evra. To mi je izgledalo kao jedini spas, jer sam se osećala užasno. Bolesna, čekam novi organ, ne mogu da izađem iz zemlje, a u zemlji ne mogu da se lečim.

Oko sakupljanja novca za odlazak u Italiju su mi pomogli dobri ljudi oko mene. I tako odlazim tamo, radim sve preglede i dobijam pozitivnu ocenu, što je značilo da mogu da me stave na njihovu listu za transplantaciju. Kada se pojavi donor mogu i da urade operaciju, ali to kod njih košta 200.000 evra.

Ja ni danas nemam taj novac. Kada sam se vratila u Srbiju sve se u meni promenilo, jer sam saznala koliko košta moj život – 200.000 evra. I onda, gledate neke ljude koji nedeljno troše više od toga, i nije vam lako. Neki ljudi u garaži imaju automobile koji su skuplji od mog života.

Onda mi se opet desila ona ružna Srbija. Jedni prijatelji, sada bivši, ponudili su se da u moje ime pokušaju da prikupe novac. Pošto sam bila veoma loše, oni su sve organizovali za mene. Sproveli su kampanju, pa čak organizovali i koncert. I nestali. Od svega toga nikad nisam videla ni dinara. Tako da nikad nisam sakupila novac za Italiju, a u Srbiji sam već četiri godine na listi za transplantaciju.

Za to vreme sam četiri puta ušla u uži krug za transplantaciju. Poslednji put pre malo više od dva meseca, a prvi put 6. januara 2015. godine. Jedan čovek, jedna devojka i ja smo bili potencijalni primaoci i čekali da saznamo ko će od nas sutradan ustati zdrav.

To je najgore čekanje. Po 11 sati ležite na intenzivnoj nezi i razmišljate samo o tome. I sve vreme navijate za sebe. Pošto je taj čovek dosta kasnio zbog nevremena, bile smo samo nas dve u sobi. Poželela sam da postoje dva organa i da obe dobijemo novi život. Ali obe smo imale B krvnu grupu, koja je veoma retka, i mogućnost da se za jednu noć pojave dva donora sa našom krvnom grupom je bila nikakva. Ali sam zaista mislila da ću ja otići.

Onda je došao hirurg i odabrao nju. Jutro posle toga mi je bilo najgore jutro u životu. Tada sam jedini put poželela da nisam živa. Da li znate koliko je sala gde sam čekala svoju novu jetru udaljena od sale gde je ta jetra transplantirana nekom drugom? Svega pet koraka. Samo pet koraka me delilo od novog jutra, sa novim, zdravim životom.

Sva četiri puta kada nisam dobila novu jetru, svako jutro dok je taj pacijent bio u boilnici zvala sam da vidim kako je, jer mi je bilo važno da ostane živ. To mi je davalo snagu da se i dalje borim.

Posle izvesnog vremena, opet se vratite u normalu. Ja nemam vremena za tugovanje. Imam školsko dete, moram da radim istoriju, biologiju, ne mogu da priuštim sebi da dugo tugujem. Ima dana kad ustanem izjutra ali sam već oko podne premorena i u pet već završim u krevetu. Ali ima dana kada se ni ne osećam bolesno. Ti dani su mi nešto najdragocenije. Tada uspevam i da sredim kući, slušam muziku, skuvam ručak, vidim se sa prijateljicama, odem po dete u školu. Stignem sve. I srećna sam što mogu da uradim sve ono na šta se ostale žene žale.

Čekanje na novu jetru mi prolazi u smeni loših i dobrih dana. Istina je da je dobrih manje, ali ne odustajem. Jer, verujem da će se moj novi život pojaviti. I pored svega što mi se dogodilo, verujem u dobro u ljudima. Verujem da će jednog dana neko u svom najgorem trenutku otvoriti svoje srce i donirati organe drage osobe koju je izgubio, i tako meni podariti nov život. Jer moj život nije samo moj. Moj život je i život mog muža, i našeg sina, i mojih roditelja, pa i mojih budućih unučića.
POVEZANI TEKSTOVI
Dobrivoje Stepanović
Dobrivoje Stepanović
Među mnogim sličnim pričama ljudi koji su se suočili sa ozbiljnim zdravstvenim problemom, moja se razlikuje po tome što je u njenom zapletu ključnu ulogu odigrala jedna mlada Nemica...
PROČITAJ VIŠE
Ivana Joksić
Ivana Joksić
Sada kada razmislim o svemu, ja iskreno nisam ni osetila da sam bolesna. A bilo je baš ozbiljno...
PROČITAJ VIŠE
Mladen Todić
Mladen Todić
Ljudi koji tačke pretvaraju u zarez...
PROČITAJ VIŠE